SIDA - AIDS

Uvod
Kratica HIV dolazi iz engleskog jezika i oznacava Human Immunodeficiency Virus, odnosno virus koji uzrokuje sindrom stecenog gubitka imuniteta, bolest poznatu pod nazivom AIDS (engl. Acquired Immunodeficiency Syndrom). Osobe kojima je dijagnosticirana HIV infekcija se još nazivaju i "HIV pozitivne", što znaci da ucinjene pretrage krvi pokazuju prisutnost tipa 1 (HIV-1) virusa koji je najcešci u Europi i SAD-u, ili tipa 2 (HIV-2) virusa. Oba tipa virusa mogu uzrokovati hronicnu bolest - AIDS.
Akutna HIV infekcija može, ali ne mora nužno napredovati preko simptomatske HIV infekcije do uznapredovale bolesti, odnosno AIDS-a. Studija koja je obuhvatila osobe zaražene HIV-om izmedu 1977. i 1980. godine, pokazuje kako danas neki ispitanici nemaju uopste simptoma, a kod nekih je prisutno jedino povecanje limfnih cvorova (generalizirana limfadenopatija). To znaci da se nece kod svih osoba zaraženih HIV-om razviti AIDS.

Šta je to?
AIDS onemogucava ispravno funkcionisanje imunološkog sistema - prirodne obrane organizma od infekcija. Bolest ga cini neucinkovitim i telo se sve teže brani od raznih infekcija.
Definicija AIDS-a ukljucuje sve HIV pozitivne osobe koji u krvi imaju manje od 200 T4 stanica (zdravi odrasli obicno imaju 1000 i više T4 stanica). T4 stanice su vrsta limfocita koji su kljucni u proizvodnji protutijela koja se bore protiv infekcija, a HIV naseljava i uništava ove stanice. Takode, definicija ukljucuje 26 klinickih stanja koje pogadaju ljude s uznapredovalom HIV infekcijom. Vecina tih stanja obuhvaca razvoj tumora i oportunistickih infekcija (infekcije koje se kod zdravih ljudi verovatno ne bi nikad razvile). Te infekcije su narocito opasne kod ovih bolesnika, jer je njihov imunološki sastav ozbiljno oštecen delovanjem HIV-a i ne može se boriti protiv odredenih vrsta bakterija, virusa i ostalih mikroba.

Opis bolesti
AIDS je smrtonosna, neizleciva, polno prenosiva bolest. HIV se najcešce prenosi polnim putem, homoseksualnim i heteroseksualnim. Virus u telo može uci kroz sluznicu vagine, vulve, penisa, rektuma ili usta tokom spolnog odnosa. HIV se takode širi i zaraženom krvlju i krvnim komponentama. Danas se sva krv testira na HIV i posebnim termickim postupkom obraduje te je rizik od zaraze putem transfuzije krvi i krvnih komponenata ekstremno mala. HIV se cesto širi medu intravenskim narkomanima koji koriste zajednicke igle. Prenos virusa s bolesnika na zdravstvenog delatnika i obrnuto putem slucajnih uboda zaraženom iglom ili putem instrumenata je redak. Žene mogu preneti HIV svojoj bebi tokom trudnoce. Otprilike cetvrtina do trecina neizlecenih žena ce preneti HIV svom detetu. HIV se na dete prenosi i putem majcinog mleka. Uzimanje leka zidovudina tokom trudnoce znacajno ce smanjiti rizik prenošenja HIV-a na dete. Ukoliko se takvo lecenje kombinuje s carskim rezom, rizik infekcije se može svesti na 1%. Iako su naucnici otkrili HIV u slini zaraženih osoba, nema dokaza da se virus može prenijeti putem sline. Laboratorijska istraživanja su pokazala kako slina sadrži prirodne sastojke koji inaktiviraju virus. Studije su takode pokazale kako ne postoje dokazi da se HIV prenosi poljupcem. To se, medutim, ne može tvrditi i za tzv., "duboke" poljupce kojima se prenose velike kolicine sline ili za oralni seks. Naucnici takode nisu pronašli dokaze da se HIV prenosi znojenjem, suzama, urinom ili stolicom.
Studije porodica u kojima živi osoba zaražena HIV-om jasno su pokazale da se virus ne prenosi zajednickim korištenjem pribora za jelo, posteljine, bazena ili telefonske slušalice. HIV se ne prenosi ubodom komaraca i ostalih insekata. Osoba koja vec ima neku polnu bolest poput klamidijske infekcije, kapavca ili herpesa, podložnija je zarazi HIV-om kada spava sa zaraženom osobom.

Ko obolijeva?
Visoko rizicni ljudi su:
homoseksualni i biseksualni muškarci;
intravenski narkomani koji medu sobom dele igle;
polni partneri zaraženih osoba;
novorodencad majki zaraženih HIV-om;
osobe koje su primile transfuziju izmedu 1975. i 1980. (prije standardnog postupka provere uzoraka krvi na HIV).
Simptomi HIV infekcije
Na pocetku mnogi ljudi ne razvijaju simptome kada se zaraze HIV-om. Vrijeme koje prode izmedu zaraze i pojave simptoma izrazito varira. Neki bolesnici, medutim vec nakon mjesec ili dva razviju simptome nalik na prehladu. Oni imaju vrucicu, glavobolju, malaksalost i povecane velike limfne cvorove. Ovi simptomi nestaju unutar mesec dana i obicno se pripisuju nekoj drugoj virusnoj bolesti. Tokom ovog razdoblja osoba je vrlo zarazna i HIV je u velikim kolicinama prisutan u polnim izlucevinama. Tokom ovog asimptomatskog razdoblja, HIV se vrlo aktivno umnožava, napada i ubija stanice imunološkog sustava. Ucinak HIV-a najbolje se vidi u opadanju broja T4 stanica. Virus uništava ove stanice bez nekih vidljivih klinickih simptoma. Kako imunološki sastav sve više propada, pocinje se javljati mnoštvo razlicitih komplikacija. Jedan od prvih simptoma koji bolesnici navode jeste oticanje limfnih cvorova koje traje duže od 3 mjeseca. Slijedeci znakovi i simptomi mogu upozoravati na HIV infekciju:
brz gubitak težine;
suvi kašalj;
ponavljane vrucice i nocno preznojavanje;
dugotrajan, neobjašnjiv umor;
povecani limfni cvorovi pod pazuhom, u preponama ili na vratu;
proliv koje traje duže od tjedan dana;
bele mrlje ili neuobicajeno crvenilo jezika, usta ili ždrela;
upala pluca;
gubitak pamcenja, depresija, i/ili drugi neurološki poremecaji.
Svaki od ovih simptoma može se povezati i s nekom drugom bolesti. Samo pretrage krvi na HIV mogu dokazati da su ovi simptomi povezani s AIDS-om.

Simptomi AIDS-a
Osim simptoma navedenih u prethodnom odlomku, razvijenu bolest mogu obeležiti sledeci simptomi i znakovi:
simptomi specificnih oportunistickih infekcija (kandidoza, pneumocistoza);
tumori (Kaposijev sarkom);
osip;
glavobolja.
Razvoj karakteristicnih infekcija i tumora ponekad može biti prvi znak prisutnosti AIDS-a.
Takode se i sledeci simptomi mogu povezati s AIDS-om:
poremecaji govora;
gubitak mišicne mase;
smanjenje intelektualnih funkcija;
oticanje zglobova;
bol u zglobovima;
ukocenost zglobova;
nepodnošenje hladnoce;
bol u kostima;
bolovi u prsima, ledima ili trbuhu;
svrab kože;
osetljivost na svijetlo i dr.

Pretrage koje se mogu napraviti
S obzirom da rana HIV infekcija obicno ne uzrokuje simptome, najvažnije je testirati krv na prisutnost protutela usmerena protiv virusa. HIV protutela obicno ne dosižu merljive vriednosti tokom prva 3 meseca nakon infekcije, a ponekad je potrebno cak 6 meseci kako bi se stvorila dovoljna kolicina protutela koja se mogu otkriti standardnim pretragama krvi. Dva su osnovna testa koja se koriste u otkrivanju HIV-a: ELISA i Western Blot. Ukoliko postoji velika verovatnost da je osoba zaražena, a oba su testa negativna, lekar može zatražiti pretrage koje ce pokazati prisutnost samog virusa u krvi. U tim slucajevima pretrage je potrebno ponoviti kasnije, kada je veca verovatnost da ce se stvoriti dovoljna kolicina protutela.
Broj T4 stanica može ukazivati na slabljenje imunološkog sastava (kod AIDS-a apsolutni broj T4 limfocita je manji od 200).
Diferencijalna krvna slika može pokazivati abnormalnosti.
p24 antigen je prisutan (deo viriona HIV-a).

Lecenje
Iako za sada ne postoji lek za AIDS, brojni su lekovi razvijeni u svrhu borbe protiv AIDS-a. Ti su lekovi: zidovudine (poznat kao AZT), didanozin, zalcitabin, lamivudin i stavudin. AZT je lek koji lekari najcešce koriste za pocetak lecenja AIDS-a kod osobe koja pokazuje simptome. Takode je to lek izbora za prevenciju razvoja bolesti kod HIV pozitivnih osoba. Lekovi novijeg datuma, koji se nazivaju inhibitori proteaze (primjerice indinavir), pokazali su se ucinkovitima u snižavanju kolicine virusa u krvi na duže vreme. Naucnici još uvek tragaju za lekom protiv AIDS-a. 1996. po prvi put nakon pocetka epidemije AIDS-a, zabeležen je pad broja novootkrivenih bolesnika. Dobrim delom je to pripisano razvoju i širokoj upotrebi ovih snažnih lekova. Oblik terapije koja koristi tri leka, zvana trojna terapija, odnosno visokoaktivna antiretroviralna terapija (HAART, od engl. Highly Active Retroviral Therapy), pomaže ljudima s AIDS-om da žive puno duze nego pre. Ova terapija je dovoljno jaka da može smanjiti HIV infekciju na vrlo nizak rizik i može takav rizik održavati duže vremena nego pre. Osobe zaražene HIV-om danas žive duze i zbog cinjenice što lekari znaju kako pravilno koristiti antibiotike u suzbijanju sekundarnih (oportunistickih) infekcija prije nego se ove uopste razviju. Ovo sve ne znaci da je lecenje HIV infekcije i AIDS-a jednostavno. Naprotiv, dnevni režim uzimanja ovih lekova može biti vrlo komplikovan i zahtevati puno vremena, no važno je napomenuti kako ovi lekovi ne mogu delovati kako treba ukoliko se ne uzimaju tacno onako kako je to propisao lekar. Nije uobicajeno, ali povremeno se može desiti da ovi lekovi ne deluju. To se dešava kao posledica razvoja otpornosti HIV-1, koji može mutirati (promeniti se) u oblike na koje lekovi ne deluju. O svim ovim problemima najbolje je posavetovati se sa svojim lekarom, koji mora vrlo pažljivo pratiti bolesnika kako bi na vrijeme uocio sve neželjene ucinke ovih lekova. Nove vrsta lekova, kao i mogucnost razvoja HIV cepiva je na vidiku. Medutim, jedini nacin da se preventuje infekcija je izbegavanje rizicnih oblika ponašanja.
Provodenje mera prevencije oportunistickih infekcija kao što je Pneumocystis carinii (PCP) upala pluca, moguca je uz upotrebu odredenih lekova i može održavati AIDS bolesnike zdravima duze vremensko razdoblje.
Mnogi se lekovi koriste u lecenju oportunistickih infekcija. To su foskarnet i ganciklovir, koji se koriste u lecenju citomegalovirusne infekcije, zatim flukonazol za lecenje gljivicnih infekcija, i trimetoprim-sulfometoksazol za lecenje i prevenciju PCP. Odraslima kojima broj T4 stanica padne ispod 200 u svrhu prevencije PCP, jedne od najcešcih i najsmrtonosnijih infekcija povezanih s HIV-om, daje se trimetoprim-sulfometoksazol kao dodatak antiretroviralnoj terapiji. Deci se preventivna PCP terapija daje kada im broj T4 stanica padne ispod normale za tu dobnu skupinu. Bez obzira na broj T4 stanica, HIV pozitivnoj deci i odraslima koji su preživjeli PCP lekovi se daju tokom celog života kako bi se prevazisao povratak upale pluca. Osobe zaražene HIV-om koje razviju Kaposijev sarkom ili neki drugi rak lece se radioterapijom, kemoterapijom ili injekcijama alfa interferona. Emotivni stres uzrokovan ovom strašnom bolešcu se može umanjiti prikljucenjem tzv. grupama potpore (engl. support groups), koje sacinjavaju osobe sa slicnim problemima.

Prognoza
Trenutno ne postoji lek za AIDS. To je dokazano smrtonosna bolest. Bolesnici duže žive i imaju bolji kvalitet života zahvaljujuci novim metodama lecenja. Nastavljaju se istraživanja novih lekova kao i razvoj cepiva.

Komplikacije
Oštecenje imunološkog sastava uzrokovano HIV-om dovodi do razvoja karakteristicnih, vec spomenutih oportunistickih infekcija. Ponekad je istovremeno prisutno više infekcija. Mnoge od infekcija je vrlo teško leciti. Za neke je potrebna profilaksa ili ce se infekcije vratiti.
Najcešce infekcije su:

Protozoalne infekcije:
Pneumocystis carinii upala pluca,
toksoplazmoza,
kriptosporidijska upala creva (enterokolitis),
infekcija creva uzrokovana Giardiom lambliom.
Gljivicne infekcije:
upala jednjaka uzrokovana kandidom,
kriptokokni meningitis,
histoplazmoza i aspergiloza najcešce u plucima.
Bakterijske infekcije:
plucna tuberkuloza,
atipicna mikobakterijska infekcija,
diseminirana tuberkuloza,
ponavljajuce bakterijske infekcije.
Virusne infekcije:
herpes simplex virus,
citomegalovirus,
Epstein-Barr virus,
varicela-zoster.
Tumori:
Kaposijev sarkom,
limfom,
rak cerviksa maternice.
Demencija povezana s AIDS-om, sindrom propadanja.

Odlazak lekaru
Ukoliko ste bili izlozeni nekom od rizicnih faktora ili prepoznajete neki od simptoma, posetite svog lekara. Po zakonu, rezultati testiranja na AIDS se drže u tajnosti i dostupni su samo bolesniku i njegovom lekaru.

Prevencija
Obzirom da ne postoji cepivo protiv HIV-a, jedini nacin za prevenciju bolesti je izbegavanje rizicnih oblika ponašanja. Prevencija AIDS-a zahteva samodisciplinu i snažan karakter. Ponekad se cini da te mere prevencije prilicno ogranicavaju osobnost, ali ucinkovite su i spašavaju živote.
Nemojte se upuštati u polni odnos s:
ljudima za koje se sumnja ili zna da su HIV pozitivni;
više partnera;
s osobom koja cesto mijenja partnere;
ljudima koji su intravenski narkomani.
Praktikovanje sigurnog seksa može znacajno sniziti rizik od dobivanja infekcije. Ipak, cak i uz korišcenje kondoma postoji izvestan rizik od zaraze virusom. Apstinencija je jedini siguran nacin prevencije. Neki od nacina polnog opstenja, poput analnog seksa nose veci rizik od zaraze, nego vaginalni snošaj. Prenos zaraze verovatniji je s muškarca na ženu, nego obrnuto. Trebalo bi apstinirati od seksa ili koristiti kondom prilikom svakog analnog i vaginalnog snošaja.
Nemojte koristiti intravenske droge. Ukoliko se ipak koriste intravenske droge, valja izbegavati upotrebu igala drugih zavisnika. Izbegavajte kontakt s krvlju iz rana ili nosa osoba ciji HIV status Vam nije poznat. Preporucuje se ljudima koji se brinu za obolele od AIDS-a da koriste zaštitnu odecu, maske i naocare.
Oboleli od AIDS-a i asimptomatski nosioci HIV-a mogu preneti bolesti drugima putem davanja krvi, plazme, telesnih organa ili sperme. S pravne, eticke i moralne tacke gledišta, sve osobe zaražene HIV-om morale bi o tome obavestiti potencijalnog seksualnog partnera. Te osobe tiokom snošaja moraju izbjegavati izmenu telesnih izlucevina i moraju se na sve moguce nacine zaštiti kako ne bi bolest preneli svome partneru.
HIV pozitivne žene treba pre trudnoce informisati o svim mogucim rizicima za dete, i ponuditi sve mogucnosti moderne medicine kako bi se preveniralo prenošenje infekcije na dete.
HIV pozitivne žene ne bi trebale dojiti svoje dete.